За Спироса Папаспиру, боја је од велике важности. Његова дела ситоштампе изражена су геометријским облицима и површинама чисте боје. Он је уметник детаља, изванредне пажње, строге разраде почетних идеја, много покушаја и преднацрта. Његово дело захтева стрипљиве и осећајне посматраче: оне који неће остати на првом утиску, већ ће потражити интензитет који се не види на први поглед, равнотежу и хармонију које постоје али не вичу, његово визуелно експериментисање, које и ако јасно изражено, није за брзи и незаинтересовани приступ.
У сликарству, углавном уметности двеју димензија, илузија стварног простора је традиционално од великог значаја. Емпиријиски, или на основу математичких принципа, сликари су вековима репродуковали свет онако како су га видели, или схватали на основу едукације линеарне или «атмосферске» перспективе. Сликарство је било репродукција стварности. Модерна уметност, с друге стране, дала је боји а не простору, главну – скоро егзистенцијалну – улогу у сликарској пракси. Додатно, апстрактни визуелни изрази 20ог века су коначно раскинули потребу сликарства да репродукује једну препознатљиву тему јер приказује једну постојећу или могућу сцену или једну причу из неког филолошког извора. У другој половини 20ог века, велике површине је било могуће покрити само једном бојом, без мешања, без тонске градације, без позивања на стварност, без захтева приказивања тродимензоналног у дводимезионални простор.
Папаспиру је учио овај еволутивни историјски пут сликарства, као и сви уметници његове генерације, који већ прихватају без дискусије и без да сматрају иновативним кораком у својој уметности, једнобојне површине и геометриску апстракцију. Интересантно у његовом случају је, да се та традиција појављује у његовом делу прерађена и виђена преко личних искустава и истраживања.
На Папаспируовим ситоштампама, геометријски облици су испуњени чистим бојама и визуелна површина стиче динамику и интензитет кроз организацију облика и пажљивог бирања тона. Ниједна илузија се не скрива, не постоји ниједна тема која подсећа на реално виђење света како би се стварала повезаност са реалносћу. Ипак, уметник одступа од захтева геометријске апстракције. Користи разне методе, да би на крају уградио реални простор на своје површине, или да би створио простор помоћу површине.
Понављање облика различитог тона, али исте боје, пажљивим бирањем, ствара визуелне површине које позивају посматрача да истражи изглед простора који се ствара њиховим присуством и одсуством. Празнина, бело, не чини само сећање на постојећу дводимензионалну површину, већ је и структурни елемент слике. На исти начин функционишу и празнине, у контрапункту са пуним елементима и у модерној скулптури. Растер од тамних тонова, или неочекиваних металних акрилика, ствара интензитет на плочастим површинама боје.
Штампање на plexiglass-у ствара један другачији услов примања и виђења. Обојене непровидне површине на провидном материјалу, постављање дела на одстојању од зида, помоћу дебњине рама, или штампање на узастопним површинама и њихово поставњање у простору, дају делима једну другу динамику. Простор се појављује због сенке (а не због сенчења, типичне карактеристике традиционалног сликарства) која се ствара у зависности од разних услова осветљења, али и од угла посматрања. Тродинзионални облици добијају обим, пролазни и непредвидљив, али суштински видљиво присутан. Чак и један квадрат исте боје, на једној симетричној композицији, потпомогнут дубином коју ствара паспарту, ствара уз помоћ светлости непредвидљиве мање квадрате и облике, помоћу природне сенке у стварном простору.
Из свих ових разлога, тих значајних ситница, Папаспируово дело захтева пажљиво посматрање. Да би се уочили сложени експерименти уметника, да би се истакла случајна димензија уписивања тродимензионалног простора у дводимезионални, да би смо видели како разговара површина са дубином, не обавезно с предумишљајем за сваку ситницу, али увек као резултат темељног процеса.
Иоанина, 28 Новембар 2018
Арети Адамопулу
Ванредни Професор Историје Уметности
Факултет Ликовне Уметности,
Универзитет у Иоанини