Uncategorized @sr

За Спироса Папаспиру, боја је од велике важности. Његова дела ситоштампе изражена су геометријским облицима и површинама чисте боје. Он је уметник детаља, изванредне пажње, строге разраде почетних идеја, много покушаја и преднацрта. Његово дело захтева стрипљиве и осећајне посматраче: оне који неће остати на првом утиску, већ ће потражити интензитет који се не види на први поглед, равнотежу и хармонију које постоје али не вичу, његово визуелно експериментисање, које и ако јасно изражено, није за брзи и незаинтересовани приступ.

У сликарству, углавном уметности двеју димензија, илузија стварног простора је традиционално од великог значаја. Емпиријиски, или на основу математичких принципа, сликари су вековима репродуковали свет онако како су га видели, или схватали на основу едукације линеарне или «атмосферске» перспективе. Сликарство је било репродукција стварности. Модерна уметност, с друге стране, дала је боји а не простору, главну – скоро егзистенцијалну – улогу у сликарској пракси. Додатно, апстрактни визуелни изрази 20ог века су коначно раскинули потребу сликарства да репродукује једну препознатљиву тему јер приказује једну постојећу или могућу сцену или једну причу из неког филолошког извора. У другој половини 20ог века, велике површине је било могуће покрити само једном бојом, без мешања, без тонске градације, без позивања на стварност, без захтева приказивања тродимензоналног у дводимезионални простор.

Папаспиру је учио овај еволутивни историјски пут сликарства, као и сви уметници његове генерације, који већ прихватају без дискусије и без да сматрају иновативним кораком у својој уметности, једнобојне површине и геометриску апстракцију. Интересантно у његовом случају је, да се та традиција појављује у његовом делу прерађена и виђена преко личних искустава и истраживања.

На Папаспируовим ситоштампама, геометријски облици су испуњени чистим бојама и визуелна површина стиче динамику и интензитет кроз организацију облика и пажљивог бирања тона. Ниједна илузија се не скрива, не постоји ниједна тема која подсећа на реално виђење света како би се стварала повезаност са реалносћу. Ипак, уметник одступа од захтева геометријске апстракције. Користи разне методе, да би на крају уградио реални простор на своје површине, или да би створио простор помоћу површине.

Понављање облика различитог тона, али исте боје, пажљивим бирањем, ствара визуелне површине које позивају посматрача да истражи изглед простора који се ствара њиховим присуством и одсуством. Празнина, бело, не чини само сећање на постојећу дводимензионалну површину, већ је и структурни елемент слике. На исти начин функционишу и празнине, у контрапункту са пуним елементима и у модерној скулптури. Растер од тамних тонова, или неочекиваних металних акрилика, ствара интензитет на плочастим површинама боје.

Штампање на plexiglass-у ствара један другачији услов примања и виђења. Обојене непровидне површине на провидном материјалу, постављање дела на одстојању од зида, помоћу дебњине рама, или штампање на узастопним површинама и њихово поставњање у простору, дају делима једну другу динамику. Простор се појављује због сенке (а не због сенчења, типичне карактеристике традиционалног сликарства) која се ствара у зависности од разних услова осветљења, али и од угла посматрања. Тродинзионални облици добијају обим, пролазни и непредвидљив, али суштински видљиво присутан. Чак и један квадрат исте боје, на једној симетричној композицији, потпомогнут дубином коју ствара паспарту, ствара уз помоћ светлости непредвидљиве мање квадрате и облике, помоћу природне сенке у стварном простору.

Из свих ових разлога, тих значајних ситница, Папаспируово дело захтева пажљиво посматрање. Да би се уочили сложени експерименти уметника, да би се истакла случајна димензија уписивања тродимензионалног простора у дводимезионални, да би смо видели како разговара површина са дубином, не обавезно с предумишљајем за сваку ситницу, али увек као резултат темељног процеса.

Иоанина, 28 Новембар 2018

Арети Адамопулу

Ванредни Професор Историје Уметности

Факултет Ликовне Уметности,

Универзитет у Иоанини

23 визуелна уметника Академије ди беле арте у Villa Bianca Casa Bianca, у Општинској Библиотеци Солуна, Βασ. Όλγας 180 και Θεμ. Σοφούλη, од 10. марта до 27 априла 2017.

“Proemio” Бенвенута Целини (Benvenuto Cellini) који потиче из књиге Живот Бенвенута Целини из Фиренце писана од истог, издање Άγρα, 1985., превод Г. Леоцакос, превод стихова Г. Коропулис, Никос Лупис.

Када би неко куцао на полуподземне прозоре у улици Маруцели (via Marucelli) између седам и осам сати ујутро, било нам је већ познато о коме се ради. Ако не бисмо реаговали на отварање врата скоро аутоматски, следиле би неке «лепе речи», које, очигледно, не би чули само ми у малој слепој улици.

Силазио је мало степеника и појављивао пред нама, један високи мушкарац око четрдесет пет година, у сакоу, џемперу и фармерицама обично, лепих карактеристика и уредном, ретком брадицом, на некако измученом лицу. Његов јасно усмерен осмех, који би можда збунио неког, ко би покушао да погоди његов могући идентитет, јер схематска крагна, углавном је пролазила непримећена.

То је био Маркос, православни свештеник са југа Италије, који је улазио сваки пут у стан пун напетости, или због тога што је икона која се налазила у том тренутку на штафелају, прекорачила по његовм мишљењу, време када је требало да буде завршена, или зато што Спирос већ дуго није дошао у Болоњу, да настави фреске у светом храму Светог Василија, у коме је био парох и служио сваке недеље. Али, мало после тога, када би спласла љутња, постао би пријатан и имао је вољу за шалу.

Преко тог штафелаја су пролазили основни ликови храма, а ја сам имао прилику и срећу да из близа посматрам стварање сваке иконе, и будем импресиониран разним стадијумима њиховог настајања и великом дисциплином иконописца.

Остало ми је у дубоком сећању исцртавање контуре одређеним схематским начином, појединачне карактеристике сваког лика које су чиниле дело, да су у једном тренутку, више личиле на анатомску макету, спремну за час медицине. И тада, у том додуше језивом тренутку, иконописац је почињао да премазује лак од јаја, који је, гле чуда, хомогенизовао све појединачне елементе цртежа, лик је успевао да добије своју « кожу » и задњим листовима злата на ореолу, икона, своје постојање.

Када би се завршило дело, његово место на штафелају је заузимало ново платно и тада, као да уметник окрене прекидач, почињао је да слика нешто, што би неко веома брзо схватио да припада једној сасвим другачијој визуелној стварности.

Вођен једном скицом рађеном оловком, уметник је унутра, у строге геометријске облике, ставњао прву боју, у наставку другу и после је стајао. Прелазио је у кухињу, пио мало вина, пушио пола кутије цигарета и седео дуго, ћутљив као прави Епирац. Могло је, у једном тренутку да га ухвати смех зато што би се сетио ситнице из једне Ноласове приче и одједном је устајао и долазио у моју собу да ми каже: « Мислим да ставим једну беж бојицу ». И на овај начин су боје полако – полако заузимале коначно место на платну.

Никада није крио своју љубав за минимализам и геометријски конфронтацијони правац великог Холанђанина Пита Модријана, са којим ме је упознао преко албума и тако сам постао и ја његов фанатични обожавалац. Почетна тачка Папаспируовог сликарства потиче у значајној мери отуда. Од грчких уметника бих додао и утицај Јаниса Моралиса.

У почетку сам се, наравно, озбиљно питао како је могућ тако гладак и лак прелаз са иконографије на те чисте геометријске композиције. Деловало је, као два неконвенционална света, али сам временом уочио заједничке елементе и заједнички поступак, који је сваки пут, просто, преносио на различиту визуелну околину.

Строго и дисциплинско приказивање иконографије, када је прелазило на другу страну, добијало је облик једног геометријског оквира. Постојали су, значи, у обадва случаја, обавезујући предуслови, нешто као шине, на којима је уметник настојао, да на неки начин покреће свој стваралачки пут. Само што ће путеви на крају бити потпуно другачији.

И овде је «лак», који је сваки пут успевао да споји две стварности, био просто, та сама личност сликара.

Спироса одликује јака природна скромност и дорска карактеристична артикулација говора, у коме сваки његов кратак коментар добија јачину изреке. Исто то би приметио неко и у његовом специфичном хумору. Тај механизам у крајњем изношењу мисли, који се стално супроставља сваком виду обилности, репродукује се и на његово сликарство.

Пошто покушава сваки пут, малобројним елементима и са најмање сликарских потеза да постигне резултат, оно што произлази, на крају личи на „визуелну изреку“.

Видим његове нове композиције, које чине основно језгро изложбе. Једна специфична шаховница, на којој се боја игра са различитим интензитетима у квадратима, док неки од њих остају празни. Као један отисак сећања, помислих на трен, док сам писао ове редове, са стрепњом, да се довоњно сетим а да не зађем у имагинарне приказе. Сећање, са својом селективношћу, различитим интензитетима, незаинтеросованошћу и празнинама.

ЕДЕСА 3 ДЕЦЕМБАР 2018

Василис Папас

Песник

Када би неко куцао на полуподземне прозоре у улици Маруцели (via Marucelli) између седам и осам сати ујутро, било нам је већ познато о коме се ради. Ако не бисмо реаговали на отварање врата скоро аутоматски, следиле би неке «лепе речи», које, очигледно, не би чули само ми у малој слепој улици.

Силазио је мало степеника и појављивао пред нама, један високи мушкарац око четрдесет пет година, у сакоу, џемперу и фармерицама обично, лепих карактеристика и уредном, ретком брадицом, на некако измученом лицу. Његов јасно усмерен осмех, који би можда збунио неког, ко би покушао да погоди његов могући идентитет, јер схематска крагна, углавном је пролазила непримећена.

То је био Маркос, православни свештеник са југа Италије, који је улазио сваки пут у стан пун напетости, или због тога што је икона која се налазила у том тренутку на штафелају, прекорачила по његовм мишљењу, време када је требало да буде завршена, или зато што Спирос већ дуго није дошао у Болоњу, да настави фреске у светом храму Светог Василија, у коме је био парох и служио сваке недеље. Али, мало после тога, када би спласла љутња, постао би пријатан и имао је вољу за шалу.

Преко тог штафелаја су пролазили основни ликови храма, а ја сам имао прилику и срећу да из близа посматрам стварање сваке иконе, и будем импресиониран разним стадијумима њиховог настајања и великом дисциплином иконописца.

Остало ми је у дубоком сећању исцртавање контуре одређеним схематским начином, појединачне карактеристике сваког лика које су чиниле дело, да су у једном тренутку, више личиле на анатомску макету, спремну за час медицине. И тада, у том додуше језивом тренутку, иконописац је почињао да премазује лак од јаја, који је, гле чуда, хомогенизовао све појединачне елементе цртежа, лик је успевао да добије своју « кожу » и задњим листовима злата на ореолу, икона, своје постојање.

Када би се завршило дело, његово место на штафелају је заузимало ново платно и тада, као да уметник окрене прекидач, почињао је да слика нешто, што би неко веома брзо схватио да припада једној сасвим другачијој визуелној стварности.

Вођен једном скицом рађеном оловком, уметник је унутра, у строге геометријске облике, ставњао прву боју, у наставку другу и после је стајао. Прелазио је у кухињу, пио мало вина, пушио пола кутије цигарета и седео дуго, ћутљив као прави Епирац. Могло је, у једном тренутку да га ухвати смех зато што би се сетио ситнице из једне Ноласове приче и одједном је устајао и долазио у моју собу да ми каже: « Мислим да ставим једну беж бојицу ». И на овај начин су боје полако – полако заузимале коначно место на платну.

Никада није крио своју љубав за минимализам и геометријски конфронтацијони правац великог Холанђанина Пита Модријана, са којим ме је упознао преко албума и тако сам постао и ја његов фанатични обожавалац. Почетна тачка Папаспируовог сликарства потиче у значајној мери отуда. Од грчких уметника бих додао и утицај Јаниса Моралиса.

У почетку сам се, наравно, озбиљно питао како је могућ тако гладак и лак прелаз са иконографије на те чисте геометријске композиције. Деловало је, као два неконвенционална света, али сам временом уочио заједничке елементе и заједнички поступак, који је сваки пут, просто, преносио на различиту визуелну околину.

Строго и дисциплинско приказивање иконографије, када је прелазило на другу страну, добијало је облик једног геометријског оквира. Постојали су, значи, у обадва случаја, обавезујући предуслови, нешто као шине, на којима је уметник настојао, да на неки начин покреће свој стваралачки пут. Само што ће путеви на крају бити потпуно другачији.

И овде је «лак», који је сваки пут успевао да споји две стварности, био просто, та сама личност сликара.

Спироса одликује јака природна скромност и дорска карактеристична артикулација говора, у коме сваки његов кратак коментар добија јачину изреке. Исто то би приметио неко и у његовом специфичном хумору. Тај механизам у крајњем изношењу мисли, који се стално супроставља сваком виду обилности, репродукује се и на његово сликарство.

Пошто покушава сваки пут, малобројним елементима и са најмање сликарских потеза да постигне резултат, оно што произлази, на крају личи на „визуелну изреку“.

Видим његове нове композиције, које чине основно језгро изложбе. Једна специфична шаховница, на којој се боја игра са различитим интензитетима у квадратима, док неки од њих остају празни. Као један отисак сећања, помислих на трен, док сам писао ове редове, са стрепњом, да се довоњно сетим а да не зађем у имагинарне приказе. Сећање, са својом селективношћу, различитим интензитетима, незаинтеросованошћу и празнинама.

ЕДЕСА 3 ДЕЦЕМБАР 2018

Василис Папас

Песник

Текст професора емеритуса Никоса К. Псименоса у локалној штампи «Ηπειρωτικός Αγώνας» 13. 03. 1992. поводом изложбе у галерији уметности «Πάτση» (Κατσιμήτρου 4) од 4. до 14. марта у Иоаннини.

Једна периодична изложба за презентацију савременог визуелног стваралаштва у Епиру, коју су организовали Уред за Антиквитете Теспротије у сарадњи са Организацијом Дипломаца Високих Школа Ликовне Уметности Епира, на Археолошком Музеју Игуменице, од Јуна до Септембра 2019.